Obilazak dvoraca Pejačevića u Hrvatskoj

Nedavno smo imali prilike za potrebe projekta Tragom baštine Pejačevića putujemo u Osijek, Našice i Podgorač.

U Osjeku smo prvo posetili Muzej likovnih umjetnosti. Ova institucija danas čuva veliki broj portreta članova porodice Pejačević koji su se nekada nalazili u njihovim dvorcima u Našicama i Retfali. Kako muzej još uvek nema stalnu postavku ljubaznošću kolega Ivana Rota i Danijela Zeca omogućeno nam je da zavirimo u muzejski depo i doživimo lepotu i sjaj ovih portreta. Nastajali su u razdoblju od druge polovine XVIII do polovine XX veka, a među umetnicima koji su ih stvarali našli su se  Johan Georg Vajkart, Karl Rahl, Mor Tan, Franc Pitner, Vlaho Bukovac, Dimitrije Marković, Nasta Rojc, Maksimilijan Vanka i mnogi drugi. Iskoristili smo priliku za uspostavljanje saradnje sa muzejem i dobili dozvolu da prikažemo 16 portreta Pejačevića na web sajtu projekta Tragom baštine Pejačevića.

Nakon obilaska muzeja, prošetali smo do Osijčke Tvrđe. Ovde smo na Trgu svetog Trojstva obišli i fotografisali kuće barona Marka i Ivana Pejačevića sa početka XVIII veka. Četiri brata Nikola, Đura, Marko i Ivan su prva generacija Pejačevića koji su krajem XVII veka iz Bugarske prešli na teritoriju Habzburške Monarhije.

    

Nakon šetnje po Tvrđi odlazimo i do Retfale, koja je danas jedno od predgrađa Osijeka, a nekada je bila selo koje je pripadalo rumsko-retfalačkoj grani Pejačevića. U temeljivač ove grane grof Žigmund Pejačević podigao je ovde porodični dvorac. Gradnja dvorca je započeta najverovatnije 1796. godine, a natpis na zapadnom  pročelju navodi 1801. kao godinu završetka i Žigmunda kao graditelja. Dvorac je podignut u barokno-klasicističkom stilu. Godine 1942. zapadna strana dvorca je izgorela, a krovna konstrukcija nikada nije rekonstruisana. Zapadno od nekadašnjeg vrta, koji se prostirao oko dvorca, 1891. godine podignuta je porodična kapela-mauzolej, a danas je u sklopu retfalačkog groblja. Izuzetno zanimljivo arhitektonsko rešenje poligonalnog oblika sa mansardnim neobaroknim krovom. Nažalost lepota ove građevine danas se samo nazire ispod oronule fasade i potpuno devastirane unutrašnjosti.

    

Narednog dana uputili smo se prema Našicama, imanju koje je pripadalo Pejačevićima. Ovde smo najpre obišli Zavičajni muzej koji je nekada bio dvorac našičke grane Pejačevića. Ovaj takozvani veliki dvorac je podigao grof Vinćencije Pejačević tokom 1811. i 1812. godine u  kasnobarokno-klasicističkom stilu. Dvorac je kasnije nekoliko puta dograđivan, a najveće izmene pretrpeo je 1865. godine kada su dozidane dve bočne kule. Grof Vinćencije je inače rođen u Rumi gde su njegovi roditelji Karlo i Barbara živeli sve do 1784. godine, kada se Karlo nakon smrti supruge seli sa decom u Šopron u Mađarskoj. Od muzejske postavke ovom prilikom želimo da izdvojimo Dorinu spomen sobu. Teodora (Dora) Pejačević, ćerka hrvatskog bana, grofa Teodora Pejačevića i mađarske baronice Elizabete (Lile) Vaj de Vaja, poznata je kao prva hrvatska kompozitorka. Svirala je klavir i violinu, a najveći deo njenog opusa pisan je upravo za ova dva instrumenta. Ovde smo mogli da vidimo brojne predmete koji su pripadali Dori, poput njenog klavira i, nama najdražeg eksponata, dopojasne bista Tuga srpskog vajara Đorđa Jovanovića. Ovu bistu je Dora kupila 1906. godine i bila je sentimentalno vezana za nju, te je u svojoj oporuci izrazila želju da joj se na nadgrobni spomenik postavi ova skulptura. Skulptura prikazuje poprsje mlade žene, sa glavom malo zabačenom unatrag i licem pokrivenim tankom koprenom. Skulptura je prožeta blagom modelacijom i mekoćom oblikovanja.

Nakon obilaska muzejske postavke uputili smo se ka malom dvorcu podignutom nešto niže od glavnog dvorca. Takozvani mali ili lovački dvorac sagrađen je za potrebe Dorinog brata Marka između 1905. i 1907. godine u strogom klasicističkom stilu. Dvorac nije otvoren za posete, ali se u njemu nalazi osnovna muzička škola “Kontesa Dora”. Mi smo imali sreću da sasvim slučajno sretnemo profesore Daniela Koprija i Ivana Krajačića koji su nas kao pravi domaćini poveli u obilazak dela dvorca, a čak smo imali prilike i da zavirimo na njegov tavan. Potom odlazimo u obilazak prekrasnog parka gde smo videli Dorin paviljon. Ovo je osmougaona dvospratna kućica obložena brezinim oblicama, a po pričama u njoj je Dora često boravila, pa čak i komponovala. Deo parka uz Našičku reku ostao je u gotovo izvornom obliku u formi park-šume, u kojoj preovladavaju stabla hrasta lužnjaka, među kojima ima i stoletnih primeraka. Nažalost, nekada prekrasni engleski vrt, koji se spuštao niz padinu ispod malog dvorca, danas je potpuno uništen. Tek se po negde u travi mogu uočiti ostaci stepeništa koje se kaskadno spuštalo niz padinu.

    

Nakon uživanja u ovoj prelepoj prirodi, naši slučajni domaćini su bili ljubazni da nas odvedu i do našičkog groblja, koje je pomalo udaljeno od centra grada, kako bi smo posetili Dorin grob i videli porodični mauzolej, podignut 1881. godine. Projektovao ga je arhitekta Herman Bole u pseudogotičkom stilu. Doring grob se nalazi na padini brega istočno od mauzoleja. Dve godine pre svoje smrti Dora se udala za Otomara fon Lumbea i sa njim živela u Minhenu. Godine 1923. dobili su sina Teodora (Tea), a Dora je samo par dana nakon njegovog rođenja preminula od sepse. Po sopstvenoj želji sahranjena je u Našicama izvan porodične grobnice, želeći da bude blizu prirode koju je veoma senzibilno doživljavala i pretakala u svoje stvaralaštvo. Svakako, razumevanje ove odluke može se tražiti i u činjenici da se Dora nikada nije osećala kao pripadnica više klase, odgajana je kosmopolitski i bila okrenuta ka modernom evropskom dobu. Kao što smo pomenuli na Dorinom grobu nalazi se bista vajara Đorđa Jovanovića. Današnja bista je replika originalne biste koja je 1885. prenesena u Zavičajni muzej.

   

U povratku za Osijek svratili smo i do Podgorača. Ovo selo je pripadalo rumsko-retfalačkoj grani Pejačevića, a ovde je dvorac podigao grof Pavle Pejačević, poslednji muški potomak iz ove loze. Nacrt za dvorac uradio je 1877. godine budimpeštanski arhitekta Alojz Hauzman po uputstvima Pavlove supruge Alvine. Izgradnja dvorca je trajala dve godine, a kada je završena Alvina je zajedno sa arhitektom Hauzmanom na izložbi nameštaja u Beču kupila pokućstvo za dvorac. Međutim, nakon jedne kobne prehlade iznenada je umrla nestigavši da ga namesti. Njen suprug Pavle Pejačević, zamolio je Hauzmana da u Podgorač pošalje nameštaj iz Alvininog stana i u znak sećanja na voljenu suprugu složio ga je na isti način kako je bio raspoređen u njenom budimpeštanskom stanu. Dvorac je srušen u poslednjim danima Drugog svetskog rata. Na malom podgoračkom groblju sačuvana je grobnica koju je Pavle Pejačević podigao još za života. Mauzolej u potpunosti urađen po uzoru na grčki hram in antis, što je prava retkost među grobnim kapelama iz druge polovine XIX i početka XX veka.

Ovim se za sada završio naš obilazak Pejačevićevih imanja u Slavoniji, ali svakako u nekom narednom periodu planiramo da posetimo i Viroviticu, imanje koje pripadalo budimskoj (virovitičkoj) grani. U Virovitici je takođe sačuvan dvorac, koji je počeo da gradi osnivač ove loze, grof Antun III 1800. godine, a završio njegov sin Antun IV četiri godine kasnije. Ali o ovom dvorcu i Virovitici će, nadamo se,  biti više reči nekom drugom prilikom.

Autor članka: heritag-admin